Monografija sadrži deset jasno definisanih tematskih celina: vi-rusne, bakterijske i gljivične infekcije usne duplje; heilitisi; aftozne ulceracije usne duplje; oralne manifestacije sistemskih bolesti vezivnog tkiva i stečenih autoimunih buloznih dermatoza; oralne manifestacije polno prenosivih infekcija; bolesti jezika; maligni tumori sluzokože usne duplje; specifičnosti i razlike patohistološkog nalaza na oralnoj sluzokoži u odnosu na kožu; kontaktna senzibilizacija na oralnoj sluzo-koži; inhibitori kalcineurina u oralnoj medicini.

Iznošenjem značajnih novina i praktičnim smernicama, olakšava se brže rešavanje kliničkih problema akutnih i hroničnih, u početku če-sto asimptomatskih infekcija, inflamacija i tumorskih proliferacija na sluzokoži usne duplje. Istaknut je značaj stalnog porasta broja novo-otkrivenih bakterija u usnoj duplji i potreba za izolacijom virusa čije prisustvo u usnoj duplji do sada nije bilo dokazano. Oralne manifestacije polno prenosivih infekcija, s obzirom na porast njihove učestalosti, dobijaja sve više na značaju.

Poseban značaj dat je sluzničnim manifestacijama sistemskih bolesti vezivnog tkiva, što može biti od pomoći kako dermatolozima, tako i reu-matolozima i stomatolozima.

U posebnim tematskim jedinicama, izneti su: rezultati prve original-ne studij e o ulozi dentalnih akrilata u nastanku kontaktne senzibilizacij e u Vojvodini; dijagnostički i diferencijalno-dijagnostički izazovi koje premaligne npr. solarne lezije na usnama, kao i karcinomske i melanomske lezije usne duplje, postavljaju pred dermatovenerologa u timskom radu; terapijska efikasnost inhibitora kalcineurina u lečenju manifestacija mukokutanih bolesti lokalizovanih na sluzokoži usne duplje, s posebnim osvrtom na lihen planus.

U timskom radu, za svakog lekara koža mora predstavljati ogledalo, a sluzokoža usne duplje prozor u ljudski organizam.

/Knjigu možete naručiti u ordinaciji/

Abstrakt:

Savremeni koncept: Aktinična keratoza je neoplazma sastavljena   od   proliferacije   aberantnih   keratinocka, ograničena na epiderm.  Mnogi  autori je smatraju početnim spinocelularnim karcinomom. Više od 40% metastaza   spinocelularnog   karcinoma   počinje   kao aktinična keratoza.

Učestalost: Javlja se često, čak 11-25% stanovništva oboleva od nje. Prevashodno su zahvaćene osobe stare 60-69 godina, iako, do 10%, mogu oboleti osobe stare 20-29 godina.

Etiologija i patogeneza: Za nastanak oboljenja značajni su dugotrajno izlaganje suncu, imunosupresija i genetski faktori.

Klinička slika: Znaci i simptomi variraju ne samo po izgledu već i po lokalizaciji (usne, koža, konjuktive, sa ili bez ulceracije itd). Postoji vise tipova aktiničnih keratoza.

Patohistologija:   Kliničke,   histološke  i   molekularne karakteristike su kao i kod nekih spinocelularnih karcinoma.

Lečenje: Glavni razlog zašto svaku aktiničnu keratozu treba lečeti je prevencija spinocelularnih karcinoma. Pošto ih je nekada teško razlikovati, lečenje može biti otežano. Najuspešnije lečenje aktiničnih keratoza je njihova prevencija. Primenjuju se i brojne metode koje se smatraju uobičajenim (kriohirurgija, kiretaža sa ili bez elektrohirurgije, topijski 5-m.iorouracil), manje uobičajene (dermoabrazija, hemijski ili kriohirurški piling, laser, tretinoin, alfa hidroksikiseline) i rede (ekscizija, oralni retinoidi, fotodinamička terapija, diklofenak).

Zaključak: Destruktivne procedure ostaju standard u terapiji aktiničnih keratoza. Lečenje mora biti efikasno, kako bi se zaustavila njihova progresija. Lečenjem individualne promene, može se zaustaviti progresija aktiničnog oštećenja okolne kože.

Actinic keratosis: A new approach to the treatment

Đorđije KARADAGLIĆ, Marina JOVANOVIĆ; University of Moncenegro, Facuky of Medicine in Podgorica, Montenegro; Clinic of Dermatovenereology Diseases, Clinical Center of Vojvodina, Novi Sad, Serbia

UDC 616.5-001.15-085

Abstrakt:

Hronična idiopalska urlikanja (HIU) se definiše skoro svakodnevnom pojavom urtika u trajanju od najmanje 6 nedelja, pri čemu uzrok ostaje neotkriven. Evropska Akademija za Alergologiju I Kliničku Imunologiju ne odvaja HIU od hronične urtikarije (HU) s obzirom na postojanje velikog broja različitih uzroka koji mogu izazvati HU. Hronićne aktuclne ali i latentne infekcije se navode kao jedan od najčešćih faktora koji pokreću HU. U oko 70% slučajeva, sanacijom infekcije dolazi do nestanka HU. U literaturi su podaci dosta šaroliki, čak kontroverzni, kada je uzročnik infekcije u pitanju. Objavljena je studija u kojoj je infekcija izazvana sa Helicobacter pvlori u obliku gastritisa bila prisutna kod 60% osoba sa HU koje su imale infekciju.

Infekcija izazvana Gram-negativnom bakterijom Helicobacter pvlori (Hp) je jedna od najčešćih infekcija i smatra se daje više od polovine ukupne svetske populacije inficirano. Kliničke manifestacije su različite i zavise kako od osobina uzročnika lako i od genetske predispozicije inficirane osobe.

Lako se prevalencija (Hp) inficiranih među obolelim od HU (24-70.58%) značajno ne razlikuje od prevalencije među inficiranim bez HU, dokazano je da ona može izazvati HU kod oko trećine pređi sponiranih osoba.

Da Hp infekcija nije okultna infekcija u HU govori podatak daje u jednoj seriji obolelih od HU izazvala simptome gastritisa kod svih inficiranih. Preporuka o potrebi eradikacije Hp infekcije kod oboleli od HU mora biti zasnovana na činjenicama. Utvrđeno je da su Šanse za izlečenje HU statistički značajno veće kod onih osoba kod kojih je Hp infekcija uspešno sanirana. Lečenje ovih osoba antibioticima treba da se sprovede, ali pri lome treba tragati i Ieciti i druge uzroke koji mogu biti istovremeno prisutni. Treba znati da će lečenje samo aktivne infekcije dovesti u oko trećine lečenih do nestajanja HU. Recidive infekcije treba pravovremeno otkrili i lečiti. Može se zaključiti da infekcija izazvana sa Helicobacter pvlori može pokrenuti hroničnu urtikariju i da svaku osobu kod koje je utvrđena aktivna infekcija treba uputiti gastroenterologu. U daljem timskom radu blagovremeno otkrivanje i lečenje recidiva infekcije predstavlja postulat.

HELICOBACTER PYLORI AND CHRONIC URTICARIA: IS THERE A CAUSE-CONSEQUENCE RELATIONSHIP?

Faculty of Medicine, University of Podgorica, Montenegro; 2Faculty of Medicine, University of Novi Sad, Clinical Centre of Vojvodina, Serbia;

Đorđije Karadaglić, Marina Jovanović